Ciste pankreasa

Ciste pankreasa se klasifikuju kao “prave ciste” ili pseudociste. Osnovna razlika između ova dva tipa je da li u zidu ciste postoje epitelne ćelije ili ne. Pseudociste su najčešće posledica preležanog akutnog pankreatitisa i predstavljaju zarobljenu tečnost posle sanacije akutnog napada bolesti. Zbog toga u zidu ovih cisti nema epitela i njen zid obično čini fibrozno tkivo. One se mogu javiti i kao komplikacija hronične upale pankreasa. U svakodnevnoj upotrebi, termin ciste pankreasa se obično koristi za “prave ciste”.

Vrste

Prave pankreasne ciste se mogu podeliti u 4 podrgrupe. To su: serozni cistadenomi, mucinozne ciste, intraduktalna papilarna mucinozna neoplazija (IPMN) i solidne pseudopapilarne neoplazme.

Serozni cistadenomi predstavlaju oko 30% svih cista pankreasa. Uglavnom se javljaju kod žena i to najčešće u toku sedme decenije života. Lokalizacija ovih cisti je najčešće u telu i repu pankreasa, a veoma retko u glavi žlezde.

Mucinozne ciste čine od 10-45% cista pankreasa. I ove ciste se javljaju uglavnom kod žena, ali u petoj i šestoj deceniji života. Najčešća lokalizacija je takođe u telu i repu pankreasa. Mucinozne ciste imaju maligni potencijal i prema različitim izvorima 6-36% u momentu operacije su maligne.

IPMN predstavlja od 21-33% svih cista pankreasa i zastupljen je podjednako kod oba pola. Najčešće se javlja u šestoj i sedmoj deceniji života, a uglavnom se nalazi u glavi paankreasa. Ova vrsta cističnih tumora pankreasa je karakteristična po tome što komunicira sa glavnim pankreasnim kanalom i ima svoja tri podtipa. Tip I – kada je zahvaćen samo glavni pankreasni kanal, Tip II – kada su zahvaćeni samo bočni pankreasni kanalići i Tip III, koji je mešavina prethodna dva.

Solidne pseudopapilarne neoplazije čine manje od 10% svih pankreasnih cisti i one uglavnom nastaju kod mlađih žena između 20 i 40 godina. Najčešće su locirane u telu i repu pankreasa, ali njihova lokalizacija može da varira.

Simptomi

Većina cista pankreasa je asiptomatska u momentu otkrivanja. One se često dijagnostikuju slučajno, u toku ispitivanja zbog sumnje na neku drugu bolest. Ispoljavanje simptoma kod ovih cisti je rezultat obstrukcije glavnog žučnog ili pankreasnog kanala. U simptome spadaju akutni pankreatitis, hronični bol u trbuhu ili žutica. Neodređeni simptomi, koji se takođe mogu javiti su: mučnina, povraćanje, bol u leđima, gubitak težine i apetita.

Dijagnostika

Ciste pankreasa koje ne daju simptome otkrivaju se u toku neke dijagnostičke procedure, koja se radi zbog sumnje na neku drugu problematiku u trbuhu ili tokom rutinskih pregleda. Ciste većih dimenzija se mogu otkriti ultrazvučnim pregledom trbuha. Međutim, obično se dijagnostikuju skenerskim pregledom, magnetnom rezonancom ili endoskopskim ultrazvučnim pregledom. U nekim slučajevima je zbog preciznije dijagnostike postojeće ciste neophodno uraditi i endoskopsku retrogradnu holangio pankreatografiju. Ovaj pregled podrazumeva da se dugačkim savitljivim instrumentom (koji ima svoj izvor svetla, optički i radni kanal) uđe kroz usta sve do mesta na dvanaestopalačnom crevu gde se zajednički ulivaju glavni pankreasni i zučni kanal (Vaterova papilla). Na ovaj način se kod bolesnika koji imaju mucinozne ciste ili IPMN može videti izlivanje mucinoznog sadržaja iz pankreasnog kanala, što lekaru ukazuje da se radi o ovim cistama. Pored toga, ovim pregledom se može uzeti isečak za patohistološko ispitivanje samog mesta ulivanja, a ubrizgavanjem kontrastnog sredstva može se postići vizuelizacija sistema pankreasnih i žučnih kanala. Ovim pregledom se takođe može uraditi i neka vrsta endoskopske intervencije ukoliko se za to ukaže potreba.

Lečenje

Serozni cistadenomi su obično benigne prirode sa veoma malim potencijalom za malignu transformaciju i zbog toga ne zahtevaju hirurško lečenje. Ove ciste se prate u periodu od šest meseci. U slučajevima pojave simptoma (bol u trbuhu, mučnina) vezanih za ovu cistu, postoji potreba za operacijom.

Zbog mogućnosti maligne alteracije [12] (prelazak u maligno oboljenje), kada se postavi dijagnoza mucinozne ciste, potrebno je hirurško lečenje.

Kod tipa I i III IPMN-a zbog moguće maligne alteracije potrebno je hirurško lečenje, dok se kod tipa II preporučuje praćenje zbog malog malignog potencijala.

Maligni potencijal solidnih pseudopapilarnih neoplazija je relativno mali i iznosi oko 15%. Zbog toga bolesnici sa ovim promenama imaju odličnu prognozu posle operativnog otklanjanja.

Kod svih dijagnostikovanih cista pankreasa, koje se ne leče hirurški, neophodno je brižljivo praćenje svakih šest meseci.